Zglavkari

Zglavkari (lat. Arthropoda) su najobimnija i najraznovrsnija grupa životinja. Nema tačnih podataka o broju vrsta ali se procenjuje da iznosi od 750.000 do 1.500.000, a po nekim mišljenjima čak i preko 3.000.000. Najbrojnija grupa su insekti koji čine preko 90%.

Naseljavaju sva životna staništa:

morsku i slatku vodu,
kopnena staništa i
vazduh.

_______________________________________________________________________________________________

Osnovna odlika zglavkara je heteronomna segmentacija tela. Za razliku od segmentacije prstenastih crva, kod kojih su svi segmenti međusobno jednaki, kod zglavkara se segmenti jasno morfološki razlikuju. Njihov broj varira od grupe do grupe, ali se jasno primećuje da ime se broj izrazito smanjuje (oligomerizacija)Telesni segmenti se grupišu u dva ili tri telesna regiona. Dolazi i do srastanja segmenata u svakom od regiona. Pored segmentacije tela oni imaju segmentisane i ekstremitete (noge). Članci (segmenti) nogu su međusobno pokretno zglobljeni.

Rakovi

Rakovi (lat. Crustacea ili Branchiata) su zglavkari za koje je karakteristično da imaju dva para antena, dvograne ekstremitete, da dišu na škrge i da su, sa malim izuzecima, vodene životinje. Ovaj podtip zglavkara obuhvata preko 38 000 vrsta najčešće dobro pokretnih životinja koje vode slobodan način života, sa samo nekoliko vrsta koje su sesilne i retkim parazitskim vrstama. Kod sesilnih i parazitskih rakova nastupile su velike promene kod odraslih jedinki pa se njihova pripadnost rakovima može utvrditi samo na osnovu razvića.

Spoljašnja anatomija

Telesni regioni

Telo im je heteronomno segmentisano i podeljeno na tri regiona:

glava (cephalon)
grudi (torax; pereion)
trbuh (abdomen; pleon).

Često dolazi do srastanja nekoliko grudnih segmenata sa 6 glavenih pa se tako obrazuje glavenogrudni region (cephalotorax). Broj grudnih segmenata je različit i zavisi od vrste rakova, a sa glavenim regionom srasta jedan ili više njih.

Trbuh se sastoji od različitog broja segmenata i završava se telzonom, segmentom na kome je analni otvor i koji nema ni ekstremitete ni ganglije. Kod najvećeg broja vrsta rakova telzon se završava dvogranim nastavci, furka

Pauci

Pauci (lat. Araneae) je najpoznatija i istovremeno najbrojnija grupa (obuhvataju oko 40 000 vrsta) među paukolikim životinjama za koju je karakteristično prisustvo posebnih paučinastih žlezda. Telo im je izgrađeno od dva dela, prozome i opistozome, koji su spojeni uzanim delom nazvanim drška (pedicel). Ekstremiteti su prisutni samo na prozomi. Uglavnom su kopnene životinje (samo u pojedinačnim slučajevima mogu sekundarno preći na život u vodi) veličine od 0,4 mm pa i do 10 cm rasprostranjeni svuda gde ima insekata, a posebno u tropskim predelima. Većina paukova su karnivorni oblici i hrane se uglavnom različitim insektima koje hvataju u mreže ispletene od paučine.

Spoljašnja anatomija

Ekstremiteti pauka: 1- helicere; 2 - pedipalpi; 3 - noge za hodanje

Telo je podeljeno, kako je već rečeno, na dva dela spojena drškom. To su:

prozomakoja je segmentisana i na kojoj se naleze 6 pari nogu (ekstremiteta), oči i usni delovi;
opistozoma koja nije segmentisana i nema ekstremitete već se na njenom zadnjem delu, sa trbušne strane nalazi 2-3 para paučinastih bradavica na kojima se nalazi veliki broj (i do 300) otvora paučinastih žlezda; na trbušnoj strani nalaze se i polni otvor kao i plućni otvori.

Prvi par ekstremiteta su helicere, kao kod svih paukolikih životinja (Chelicerata) i nalaze se iznad i ispred usta od kojih su odvojene rostrumom (gornja usna). Pomoću njih pauci hvataju plen, a zatim ga ubadaju kvrstom, zašiljenom kandžicom. Blizu vrha kandžice nalazi se otvor otrovne žlezde koji parališe i usmrti plen.

Drugi par ekstremiteta na prozomi su pedipalpi smešteni bočno od usta. Kod ženki se ovaj par ekstremiteta ne razlikuje mnogo od ostalih nogu za hodanje, dok kod mužjaka dobija ulogu kopulatornog organa u parenju.

Ostala četiri para ekstremiteta su noge za hodanje i svaki se sastoji od po 7 segmenata, a završava sa po 2-3 kandžice. Kod paukova koji na opistozomi imaju poseban organ za ispredanje paučine, tzv. kribelum (cribellum), imaju istovremeno i na zadnjim nogama dva reda povijenih trnova nazvanih kalamistrum (calamistrum). Oba ova specijalizovana organa, kribelum i kalamistrum, se kod odraslih mužjaka gube ili ostaju u zakržljalom obliku

Škorpije

Skorpije ili škorpije (lat. Scorpiones) spadaju u najkrupnije paukolike životinje, a verovatno najstarije (fosili potiču još iz silura) i prve suvozemne zglavkare. Naseljavaju uglavnom suptropske i tropske predele mada ih ima i u umerenoj zoni. Preko dana miruju sakrivene ispod lišća i kamenja, a noću se aktiviraju u potrazi za hranom. Veličina im se kreće od 13mm do 25cm.

Otrov skorpija je neurotoksičan i kod većine vrsta nije smrtonosan za čoveka. Međutim, otrov pojedinih vrsta može ugroziti život čoveka:

vrsta Androctonus australis (na slici) koja živi u pustinji Sahari i čiji je otrov iste jačine kao otrov kobre;
vrste roda Centruroides koje žive u Meksiku.

Serum koji se daje protiv otrova skorpija efikasan je samo u određenom vremenu.

Unutrašnja građa

Varenje usmrćenog plena počinje radom helicera koje maceriraju plen i izlučivanjem sokova iz prednjeg creva na njega. Polusvarenu hranu usisavaju ždrelom iz koga hrana ide danje u jednjak pa u srednje crevo i žlezde za varenje gde se vari do kraja, a zatim i apsorbuje. Nesvareni sastojci hrane se prebacuju u zadnje crevo i preko analnog otvora izbacuju u spoljašnju sredinu.

Izlučivanje se obavlja pomoću:

1. dva para Malpigijevih cevčica koje se izlivaju između srednjeg i zadnjeg creva;

2. para koksalnih žlezda koje se izlivaju u bazu trećeg para nogu za hodanje.

Krvni sistem je otvorenog tipa i sastoji se od:

srca smešteno u perikardijumu u preabdomenu; krv iz perikardijuma dospeva u srce preko otvora ostija;
arterija koje odvode krv iz srca u sve delove tela;
sinusa, u koje se krv iz arterija izliva;
venoznih kanala, kojima se krv iz sinusa vraća u srce.

Disanje se vrši pomoću 4 para listolikih pluća koja su utopljena u krvi ventralnog sinusa. U njemu se krv oksiduje, a zatim vraća u srce.

Nervni sistem se sastoji od:

mozga
sedam parova ganglija koje grade trbušno nervno stablo.

Čulni organi skorpija su:

taktilni u obliku čulnih dlačica različitih oblika;
oči everznog tipa;
češljoliki ostaci ekstremiteta na kojima se nalaze čulne ćelije čija funkcija nije dovoljno proučena.
Polni sistem i igra parenja

Mladunci na leđima ženke

Skorpije su odvojenih polova sa slabo izraženim polnim dimorfizmom koji se uglavnom ogleda u tome što mužjaci na operkulumu imaju kukice i po obliku bodlji i pedipalpi. Gonade kod mužjaka i ženki su vrlo slične građe, sastoje se od grupe cevčica od koje polaze odvodi koji se izlivaju u genitalni atrijum.

Prilikom kopulacije skorpije pokazuju vrlo specifično ponašanje poznato kao igra parenja. Mužjaci polažu spermatozoide na zemlju, a ženke ih unose u telo preko polnog otvora. Razviće oplođenih jaja odvija se u telu ženke i traje od nekoliko meseci do godinu dana, a nekada i duže. Posle završenog razvića rađa se od 6 do 90 mladih dužine nekoliko milimetara koji na leđima majke borave oko nedelju dana, odnosno, do prvog presvlačenja.

Krpelji

Krpelji i grinje (lat. Acarina - Acari) su najraznovrsnije među arahnidama, ali se zbog svoje male veličine (obično manje od milimetra u dužinu) ne mogu videti (grinje). Od toga odstupaju krpelji koji su obično dovoljno veliki da se mogu videti golim okom naročito kada su puni krvi. Spadaju među najstarije životinje na planeti zemlji, fosili ostaci sežu do ranog devona, 400 miliona godina (Norton i sar. 1988, Kethley et al. 1989). Opisano je oko 45.000 vrsta, od čega se procenjuje da je samo mali deo (možda 5%) recenthih.

Morfologija

Većina su sićušne životinje od mikroskopske veličine, 0,08-1 mm, do veličine od 10-20 mm. Neke vrste su toliko sićušne da se mogu razmnožavati unutar traheja pčele (Acarapis woodi) ili folikula dlake čoveka i mogu se videti samo pod mikroskopom. Telo može da im bude okruglastog, zaobljenog ili crvolikog oblika.

Trebalo bi, s obzirom da pripadaju arahnidama, da su sa segmentisanim telom koje je podeljeno na dva regiona prozomu i opistozomu. Međutim, kod većine je segmentacija neprimetna, a prozoma i opistozoma su široko spojene te se razlikuju samo prema nogama. Na prozomi se nalazi od 1-3 para prostih očiju. Kod velikog broja vrsta telo je sa leđne strane pokriveno jedinstvenim karapaksom. Jedino segmenti sa helicerama i pedipalpima nisu pokriveni karapaksom i izdavaju se u zasebni region nazvan kapitulum (gnatozoma). Osim helicere i pedipalpe akarine imaju i noge za hodanje razvijene na različite načine ili zakržljale delimično do potpuno.

Stonoge

Stonoge (Myriapoda, od grčih reči myria = hiljada, pos, podos = noga) su zglavkari koji se zajedno sa insektima svrstavaju u podtip Uniramia. Pripadaju im suvozemne vrste sa izraženom homonomnom segmentacijom (osim glavenog regiona) i sa jednim ili dva para nogu na svakom trupnom segmentu

Spoljašnja anatomija

Telo je pokriveno hitinskom kutikulom koja je ponekad prožeta krečom i podeljeno je na dva regiona:

1. glaveni region, na kome se nalazi :
- par antena
- par mandibula
- dva para maksila
- grupe prostih očiju - ocela;
2. trupni region, izgrađen od većeg broja segmenta ( od 10 do 173) na kojima se nalaze po jedan ili dva para ekstremiteta za hodanje (po tome su dobili ime); noge za hodanje su jednograne i morfo-funkcionalno proste.

Insekti

Klasa insekata (la. classis Insecta) obuhvata oko milion opisanih vrsta što čini 2/3 ukupnog broja vrsta na našoj planeti, a po nekim mišljenjima njihov broj je daleko veći i iznosi između 10 i 30 miliona vrsta. Osim po brojnošću vrsta insekti dominiraju i po brojnošću jedinki unutar svake vrste. Procenjuje se da je ukupna biomasa insekata na Zemlji 12 puta veća od biomase celokupnog stanovništva. Veličina insekata varira i kreće se od 0,25 mm pa do 30 sm. Insekti imaju ogroman značaj kako u prirodi tako i za čoveka, tako da je razvijena posebna nauka, entomologija, za njihovo proučavanje.
Kutikula i regionalizacija

Morfologija insekata veoma varira, ali je u odnosu na morfologiju rakova relativno jednostavna. Jednoslojni epidermis luči na površini kutikulu. Kutikula je uglavnom hitinske prirode i nije podjednake debljine u svim delovima tela. Kutikula kod insekata predstavlja spoljašnji skelet, koji osim zaštitne uloge predstavlja oslonac za muskulaturu. Osim spoljašnje površine tela kutikula oblaže još i predn

je i zadnje crevo, kao i trahejni sistem. Ispitivanja elektronskim mikroskopom su ustanovila da se kutikula insekata sastoji od tri sloja. Epikutikula je površinski sloj debeo oko 1 mikrometar i ne sadrži hitin. Egzokutikula i endokutikula se nalaze ispod epikutikule, predstavljaju deblje slojeve i izgrađeni su od hitina. Na telu insekata možemo da razlikujemo tri jasno izdvojena regiona između kojih se najčešće nalaze suženja. Ti regioni su:
- glava (caput)
- grudi (torax)
- trbuh (abdomen).